Srpski odbojkaši uspeli su da osvoje još jedno odličje na velikim takmičenjima. Na Evropskom prvenstvu u Poljskoj Srbija je osvojila bronzanu medalju, pobedom u meču za treće mesto nad Belgijom - 3:2 (25:17, 22:25, 19:25, 25:2, 15:12).

Zlato je osvojila selekcija Rusije, koja je u finalu bila bolja od Nemačke - 3:2 (25:19, 20:25, 25:22, 17:25, 15:13).

Utakmica za medalju protiv Belgije nije bila naročito kvalitetna, možda je to bilo jedno od lošijih izdanja našeg nacionalnog tima na ovom šampionatu. Ipak, rezultat je ono što se pamti, a Srbija je uspela da se kao feniks uzdigne iz pepela i posle 1:2 za rivala nekako dođe do preokreta i pobede.

Posle šokantnog poraza od Nemačke u polufinalu, kada smo vodili 2:0 u setovima, u četvrtom propustili dve meč lopte i u petom vođstvo od 10:8 i na kraju izgubili sa 2:3 (26:24, 25:15, 18:25, 25:27, 13:15), bila je gotovo "nemoguća misija" psihički i fizički oporaviti naše asove za duel sa Belgijancima.

Zato igra nije bila na nivou, pa je presudila samo velika želja za pobedom i patriotizam naših odbojkaša, koji su smogli snage da i sa nekih 30-40% svojih mogućnosti ipak izbore mesto na pobedničkom postolju.

Velike zasluge za uspeh ima i selektor Nikola Grbić, koji se pokazao kao odličan psiholog, zadržao je smirenost u teškim trenucima i uspeo da umiri i obodri svoje izabranike u trenucima kada je delovalo da je sve izgubljeno.

Dok su Belgijanci protiv Rusa u polufinalu delovali kao klovnovi i ekspresno počišćeni sa parketa za svega sat vremena - 0:3 (14:25, 17:25, 17:25), protiv nas su osetili svoju šansu, računajući na naš umor i razočaranje.

U uvodnoj deonici Srbija je dominirala - ekspresno je bilo 3:0, pa 7:2, 13:8, 17:9 i na kraju 25:17. Nažalost, već u drugom delu igre smo pokzali slabost. Opet smo lepo poveli sa 4:1 i 7:3, ali nismo uspeli da realizujemo neke napade i nervoza je počela da se uvlači u ekipu, bio je vidljiv pad sampouzdanja i borbenog morala. Preokrenuli su Belgijanci na 9:10, a zatim je usledio poslednji trzaj naših u drugom setu i vostvo na drugom tehničkom tajm-autu od 16:14. Od tog trenutka, set i po gotovo nismo postojali na terenu, mislima smo bili negde daleko.

Rival je preokrenuo drugu deonicu, dobio je sa 22:25, a zatim nas razbio u trećem setu sa 19:25 i poveo sa 1:4 u četvrtom. Delovalo je da smo "u kanalu", da nam sleduje najnepopularnije četvrto mesto i "drvena" medalja, ali, na sreću, proradio je čuveni "srpski inat", momci su negde duboko u sebi pronašli neke dodatne atome energije i krenuli ka velikom "kam-beku".

"Ukrali" smo četvrti set Belgiji, slavili u teškoj i neizvesnoj borbi sa 25:22. Bilo je to veliko olakšanje, vratili smo se sa ivice ponora. U taj-breku smo dobro krenuli, poveli 3:0 i vođstvo nismo ispuštali do kraja meča, mada je protivnik odmah uhvatio priključak (3:3), ali nijednom nije uspeo da povede. Na kraju - 15:12, za veliko slavlje Srbije.

Ubedljivo najbolji igrač našeg tima u duelu za bronzu bio je korektor Dražen Luburić. Ne samo da je bio najefikasniji igrač utakmice sa 25 poena (22 iz napada i tri asa), već je imao izuzetno visok procenat realizacije, a upravo kada je "Lube" bio na servisu pravili smo jedine dugačke serije poena, koje su na kraju i presudile pobednika.

Ovo je čak 11. medalja srpskih odbojkaša na kontinentalnim šampionatima. Imamo dva zlata, jedno srebro i čak osam bronzi.

Po broju medalja ispred nas su samo velesile Rusija (14-3-5) i Italija (6-4-3). Više zlata ima i Češka (3-4-0), ali te medalje su sve osvojene u vreme jedinstvene socijalističke Čehoslovačke, dakle u "davna pradavna vremena".

Ostaje veliki žal što odličje naših odbojakaša nije bilo i sjajnije. Zaslužili smo finale, nadigrali Nemačku, ali nam je sreća potpuno okrenula leđa. "Panceri" su nam plasirali 4-5 asova na samu liniju, u "deveti metar" i to u ključnim trenucima susreta, kada smo bili na pragu pobede. Svaki put je video čelindž doneo poen našem rivalu, jednostavno, imali su svoj dan, kao teniski "bombarderi" Karlović i Izner, kada su par puta na sličan način pobeđivali Đokovića neverovatnim početnim udarcem, bez neke igre.

Rusija je dolovala superiorno na ovom šampionatu sve do finala (sve mečeve dobila sa po 3:0), ali je u borbi za zlato odigrala katastrofalno i bila na dobrom putu da prospe sve te maksimalne pobede i da bude "sav trud uzalud". Užasno puno grešaka "zbornaje komande" zasigurno su za par godina "skratili život" ruskom selektoru.

Prednjačio je MVP prvenstva, Maksim Mihajlov, koji je ispucao "bezbroj" smečeva u aut, a nije se proslavio ni mnogohvaljeni Dmitrij Volkov. Sve u svemu, srećna pobeda "baćuški" u finalu, za čak 14. titulu na XXX Evropskom prvenstvu za odbojkaše.

Gledajući očajno finale u Krakovu, nije čudo da je Nikola Grbić povećao svoje nezadovoljstvo bronzom, jer bismo protiv ovako slabe Rusije, sa kojom inače imamo daleko bolji skor od Nemaca, imali velike izglede za trijumf i osvajanje zlata.

No, "šta bi bilo kad bi bilo", ne vredi sad kukati, moramo biti prezadovoljni i bronzom i nastavkom kontinuiteta uspeha naših odobojkaških asova.

U najboljoj postavi šampionata našao se samo jedan naš odbojkaš, srednji bloker Srećko Lisinac. Visoki Kraljevčanin jeste bio standardno dobar, ali čini se da je i on svakako imao puno boljih izdanja nego na ovom prvenstvu.

Predvodnici našeg tima, u odsustvu povređenog Marka Ivovića, koji bi sigurno bio "X-faktor" za osvajanje nekog sjajnijeg odličja, bili su primači Uroš Kovačević i Nemanja Petrić, dok je korektor Dražen Luburić dobijao znatno manje lopti, kao i srednjaci.

Uroš je trenutno možda i najinteligentniji svetski odbojkaš, po lucidnim rešenjima u igri pravi je naslednik legendarnog Gorana "Kviska "Vujevića. Nažalost, za razliku od slavnog prethodnika, još uvek nije toliko mentalno stabilan i ima svoje "žute minute". Tako je u meču za bronzu Kovačević bio prilično loš, grešio je neke ključne lopte, što je moglo da nas košta poraza.

Veliko prijatno iznenađenje u našem timu je Goran Škundrić, koji je ulazio na mesto primača umesto Nemanje Petrića i gotovo da nije imao grešaka. Jeste da mu je posao bio olakšan, jer mu je zadatak bio samo prijem servisa i igra u odbrani, ali to je za naš tim bilo veoma bitno. Praktično je Škundrić bio drugi libero, uz Rosića ili Majstorovića, što i jeste njegova prirodna pozicija. U svakom slučaju, ovo taktičko rešenje Nikole Grbića pokazalo se kao jako uspešno za lečenje trenutne "rak-rane" u igri srpskog nacionalnog tima, a to je prijem servisa.

Nažalost, nekada prvi korektor Srbije, Aleksandar Atanasijević, još se nije u potpunosti oporavio od povreda, nije bio onaj pravi i zato nije mogao mnogo da pomogne ekipi i odmeni Luburića, što nam je svakako nedostajalo, i u napadu, i na servisu. Takođe, rezervni tehničar Maksim Buculjević, gotovo da nije ulazio u igru, pa je Nikola Jovović izneo preveliki teret na svojim plećima. Nezapaženu rolu imao je i primač Milan Katić, a ovoga puta nisu bili efikasni "flot" servisi Aleksandra Okolića.

Sa bronzanom medaljom se od "orlova" oprašta srednji bloker, kapiten Srbije Dragan Stanković. Zaječarac je osvojio zlato na EP 2011 i tri bronze, svetsku bronzu 2010, kao i četiri srebre i jednu bronzanu medalju u Svetskoj ligi.