Srpske rukometašice odigrale su odlično u većem delu utakmice sa Francuskom, ali su na kraju, nezasluženo, pretrpele ubedljiv poraz - 21:28 (12:15).
Za razliku od meča sa Holandijom, u kom je naš nacionalni tim bio potpuno inferioran, protiv Francuskinja krajnji rezultat apsolutno nije pokazatelj događanja na terenu. Uz malo više sreće, koncentracije i pravednijeg suđenja, naše rukometašice su vrlo lako mogle i do pobede nad olimpijskim vicešampionom.
Tri promašena sedmerca, tri poništena gola zbog prestupa, nekoliko očajnih odluka arbitara u trenucima kad se lomio rezultat, sve to u zbiru nas je koštalo poraza. U najmanju ruku, nismo zaslužili da izgubimo sa čak sedam golova razlike, maksimalno je trebalo da bude 2-3 gola više na kontu Francuske. No, očigledno je da više nemamo nikakav ugled u rukometnim krugovima Evrope i sveta, pa su, stoga, u gotovo svim duelima na ovom šampionatu, arbitri bili protiv nas.
Srbija je uplašeno počela meč protiv renomiranog protivnika i već u desetom minutu Francuska je stekla ubedljivo vođstvo (3:8), a u 13. minutu na semaforu je pisalo 5:11. Tada kreće period fantastične igre našeg tima, u kom smo potpuno razbili olimpijske viceprvakinje. Serijom 6-0 stigli smo do izjednačenja u 20. minutu (11:11), Francuskinjama je bila potpuno "ušla voda u uši", što nije neobična situacija u ženskom rukometu. Imali smo nekoliko prilika da povedemo i potpuno preokrenemo tok meča u svoju korist, možda i dotučemo grogiranog rivala, koji je bio pod velikim pritiskom, jer im je samo pobeda obezbeđivala mesto u polufinalu. Međutim, baš u tim krucijalnim trenucima, par perfidnih odluka arbitara ponovo su vratile Francusku u igru. Umesto da na veliki odmor odemo sa prednošću, Francuskinje su se vratile u život i sa tri pogotka u nizu od 12:12, otišle na poluvreme sa pristojnom razlikom (12:15).
Ovakav rasplet deprimirao je naše rukometašice, koje su osetile da im sudije neće dozvoliti da naprave iznenađenje. U nastavku smo više puta prilazili na dva gola razlike, a u 40. minutu i na samo gol razlike (17:18), ali su nas promašeni sedmerci, prestupi i veliki broj tehničkih grešaka u napadu, uz tendencioznu arbitražu stalno sprečavali da dođemo do egala i eventualnog preokreta. To jurenje prednosti protivnika na kraju je potpuno iscrplo izabranice Dragice Đurić, pa smo u poslednjih 20 minuta meča postigli samo četiri gola, a primili deset i na kraju pretrpeli nezasluženo visok poraz.
Najefikasnija u srpskom timu bila je Jovana Stoiljković sa šest pogodaka, dok je Slađana Pop-Lazić postigla gol manje. Na golu je briljirala treći golman naše reprezentacije, Nina Kolundžić, koja je imala čak 41% uspešnih intervencija, kada se radi o šutevima iz igre upućenih ka golu Srbije (13/32), a odbranila je i jedan sedmerac (1/3).
Na kraju je Srbija zauzela deveto mesto na ovom Evropskom prvenstvu. To je najbolji plasman na velikim takmičenjima u poslednjih 12 godina, ako ne računamo situacije kada smo bili domaćini (EP 2012. četvrto mesto, SP 2013. srebro).
Selektor Dragica Đurić svakako može biti zadovoljna i igrama naših devojaka, a i rezultatom, imajući u vidu okolnosti. Nekoliko naših klučnih igračica se povredilo (Jelena Živković Lavko, Katarina Krpež Šlezak), neke su igrale rovite, sudije su, kao i obično, bile protiv nas, pa, kada se sve to uzme u obzir, teško da se moglo više.
Ovaj tim definitivno ima budućnost, a najveća mana mu je to što nema pravog vođu, jednu igračicu ekstra klase koja bi pokrenula ekipu u trenucima kad je teško i kad ništa ne polazi za rukom. Kako god, sve srpske reprezentativke, pa i selektor, imaju priliku za napredak u narednim godinama. Ovaj šampionat nam je pokazao da više nismo dno, već sredina evropskog rukometa, a put ka vrhu svakako je dalek i trnovit.
